"...kad Prigadicu vidin nakon pustih godisc
kas se staron molu vratin, di san ka dite hodi..."

Sto si stariji sve vise zivis od spominjanja iskustva sto su ga niki drugi, pametniji i mudriji stekli, rekli ili napisali. Tako se opet pokazalo tocno da vaja "zivit u strpljenstvu". I ne toliko poradi tega sto je to napisa pokojan Momo, nego zato jer je i on to bi skupi i ocuti od nikoga drugog. Para mi se da je to bila teta Marija Markunica, starica u njegovoj prici. Tako san i jan akonto tete Marije Markunice a priko Momota shvati da je to strpljenstvo jedna bitna sastavnica zivota. U svakojaken pogledu. I da je vaja slidit i postivat jer se nike stvari ionako u zivotu skontaju, samo jih vaja sa strpljenstvon docekat. Tako se i meni dogodilo sa ovin sto san skonta i sto san poradi tega odluci napisat ovih pet-sest rici "iz australskog kantuna".

Dvi su me stvari na to akozile, jer mi se cini da su vazne i da su medjusobno povezane ili bi sa malo dobre voje to mogle bit. Da jan ne bi sad ode poce to nisto razvucat, jer ionako znan da je vrime u svih na kopitu, bilo bi najpametnije to odma lipo istrest. Za ove ode nase udija, jer su dani poceli bit duzi i dok zavrsis fatigu lipota se natrudis pa nimas voju palit kompjutor, a i za one doma isto jerbo su ovo godisce hvala bogu tako rodile masline da bi vajalo da je vrime oko Gospe od karmena za sve to adominat. Soma..., da ne dujin evo o cemu je stvar.

 Izenta  se novi, pravi, lipi, namurozni turisticki katalog (moze i brosura) za nase malo Blato.  Dosa mi je nedavno pod ruku (prvo san ga vidi u Bude u Sydneyu, a sad ga je doni i dida kad se vrati iz Doma) i cili san se iznenadi. Mislin..., ono pozitivno. Prvo jer je nazbilj namurozan i covik se nema cega posramit..., dapace snjin ce mo se boje prodat turistima. Ko ne vise  kamara a ono baren koju botiliju vina depju. A drugo jer san u njemu vidi sliku koja je svon forcon interesantna i znacajna za ono sto pisen, govorin i nastojin cinit s nikin judima ovo zadnje godisce. Vidi san sliku partence nase cejadi iz Prigadice 125 proslega vika.  Moran priznat da san se lipota iznenadi i da mi je bilo jadno drago to vidit. Ne toliko poradi mene (jan san jedna ipak malo sritnija generacija ), ko ne poradi sve one jadne cejadi sto su u nevoji i to gruboj morali napustit svoje misto, kraj, rojenu zemju. Jer mi se je  onda tuga poradi te i take sudbine pomisala sa onin osjecajen kojega mi u tujen svitu uporno nastojimo sacuvat, a to je da nisi zaboravjen. Tako se meni cinilo u ten momentu da ta cejed nisu zaboravjena nego da jih se je stavilo u ti turisticki prospekt ki nezaobilaznu cinjenicu, dio jedne teske, opore blaske sudbine i povijesti. A kako je to malo libro slikovito i namjenjeno da se svaki na njega namura, onda to hoce rec da je iseljenistvo i Prigadica ki vala svakako interesantna po ten pitanju. A to onda opet hoce rec da vaja i nju uredit i nacersat. Tako da kad se u nju kosta katamaran i iskrcaju turisti da se odma namuraju na nju a priko nje i na Blato i da se tu na licu mista upoznaju sa ton iseljenickon sudbinon sto Blato nosi u sebi. I sto ga je turisticki odlucilo prezentirat.

  Priko te stare slike ( svaka mu cast ko je to slika i sacuva ) dosa san i do one druge stvari za rec. Bit ce sad dobota po godisca kako je ono Dinko bi sti na onu "Ninotovu" mrizastu stranicu sliku onega "industrijskog petrala" u Prigadici ( u kojen i niki iseljenici sa svojin nemaron imaju dila ) i pita da kako bi se to moglo rjesit. Koliko se sjecan ni bi niki veliki odaziv sa komentarima, ali meni je to ostalo u glavi da cu nac nacina za rec sto jan ki iseljenik akonto tega mislin. Ni da se sad jan ode zelin petavat isprid onih sto zivu doma..., ma san isto konta da bi se ona slika i cinjenica uz nju mogla s tin prostoron pametno povezat. A za to je uz potrebite solde (razumimo se ) i ova osandeseta godisnjica velikog egzodusa pravi momenat. Ode se odma moran ogradit da ovo pisen uz nepoznavanje imovinsko pravnih stvari vezanih za taj prostor. Ali ako ce se stogod cinit po ton pitanju ( a virujen da hoce) za dogodisca, onda bi upravo ti prostor uz malo zelenja ( mislin na hortikulturu ) jednu dostojnu memorijalnu skulpturu ili plocu i uz to prihvatljivo i skladno ukomponirana dva zoga od buca moga postat pravi sadrzaj koji je Prigadici i onako potriban. Donkle...,dobi bi se jedan mali memorijalni recimo park, uz vidljivo objasnjenje razloga cemu sve to, tako da bi to uz onu sliku na turistickoj brosuri zadobilo pravi smisao. A s druge strane bi oni iseljenici koji dojdu zavirit Doma a koji su isto u niku ruku i turisti imali sadrzajan prostor koji bi se moga iskoristit za iseljenicke susrete uz suradnju sa Turistickom zajednicom Blata i Maticon iseljenika. Tako bi smo svi zajedno mogli dobit  jos jednu manifestaciju u okviru Blatskog ljeta...,  nazivimo je recimo... "Zdravo moja Prigadica vala". Moja prijatejica Ivana je ionako to opjevala sa onin gore stihon: "....kad se starem molu vratin di sa ka dite hodi...".   A ujedno mi se  cini  da tako nisto Prigadici i trba jer da zadnjih godisc slabo kuburi sa svojon litnjon veceri. Ovako bi dobila oni turisticki sadrzaj koji bi bi nadovezan na njezinu povjest. Jan mislin da to ima smisla.

 Zato cu zavrsit ovako... Eto ti  jednega lipega  i isplativog spoja sa turistickim i memorijalnim smislom . Rezultat bi bi visestruko isplativ. Ukloni bi se oni grubi petral sto sigurno nikomu ne pijaza, sa sadrzajen koji moze koristit i turistickoj zajednici odnosno Blatu, a ujedno i svima nama sto smo vezani za svoje rodno misto i domovinu. Jer danas vise svi skupa zivimo u svitu u kojen sve vaja da ima svoju trzisnu  isplativost i razlog.  A di ces na skoju veceg od turistickog..., pa taman  da je i iseljenicki. Da ne bude samo..., seoski.

 Zdravi i veseli bili, Vas Mate !
 
 Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.